1 Ako govorim ljudskim i anđeoskim jezicima, a nemam ljubavi, onda sam kao metal što odjekuje i činele što zveče. 2 I ako imam i dar proroštva, i da znam sve tajne i sva znanja, i povrh toga da imam svu veru planine da premeštam, a ljubavi da nemam – ništa sam. 3 Pa da i razdelim sve što imam, da i telo svoje predam, da bih se hvalio, a ljubavi nemam – ništa mi ne koristi.

4 Ljubav je strpljiva, ljubazna, ne zavidi, ne hvali se, nije ohola, 5 ne ponaša se nepristojno, ne traži svoje, ne žesti se, ne pamti zlo, 6 ne raduje se nepravdi, a raduje se istini, 7 sve podnosi, nikada ne prestaje da veruje, svemu se nada, sve izdržava; 8 ljubav nikad ne prestaje. Proroštva će se ugasiti, jezici će prestati, znanje će se okončati. 9 Jer nepotpuno znamo i nepotpuno prorokujemo. 10 A kad dođe ono potpuno, okončaće se ono nepotpuno. 11 Kad sam bio dete, govorio sam kao dete, mislio sam i razmišljao kao dete. A kad sam odrastao, završio sam sa detinjstvom. 12 Sada vidimo nejasno, kao u ogledalu[a], a onda ćemo videti licem u lice. Sada znam nepotpuno, a onda ću znati potpuno, kao što sam i sam sebi poznat.

13 A sada ostaje ovo troje: vera, nada i ljubav; a najveća od njih je ljubav.

<- 1. Korinćanima 121. Korinćanima 14 ->