1 А ово се догодило после тога: Авесалом, Давидов син, је имао лепу сестру по имену Тамара. У њу се заљубио Давидов син Амнон.

2 Амнон је толико патио да се разболео због своје сестре Тамаре, јер је била девица. Амнону се чинило немогућим да јој учини било шта.

3 Али Амнон је имао пријатеља по имену Јонадав, који је био син Давидовог брата Шиме. Јонадав је био веома домишљат човек.

4 Он га упита: „Зашто тако венеш из дана у дан, царев сине? Зашто ми не кажеш?“

Амнон му рече: „Заљубио сам се у Тамару, сестру мога брата Авесалома.“

5 Јонадав му рече: „Лези у свој кревет и учини се болестан. Кад дође твој отац да те види, ти му реци: ’Дозволи да дође моја сестра Тамара и нахрани ме. Нека припреми јело пред мојим очима, да видим, па ћу јести из њене руке.’“

6 Амнон легне и учини се болестан. Кад је цар дошао да га види, Амнон рече цару: „Дозволи да дође моја сестра Тамара и направи пар колача пред мојим очима, па ћу јести из њене руке.“

7 Давид посла Тамару у двор и рече: „Иди, молим те, у кућу твога брата Амнона, и припреми му јело.“ 8 Тамара оде у кућу свога брата Амнона, који је лежао. Узела је тесто и умесила колаче пред његовим очима, па их је испекла. 9 Затим је узела тепсију и изнела је пред њега, али је он одбио да једе.

Тада Амнон рече: „Нека изађу сви који су код мене!“ Тако су изашли сви који су били код њега. 10 Амнон рече Тамари: „Донеси ми јело у собу, па ћу јести из твоје руке.“ Тамара узме колаче које је направила и донесе их своме брату Амнону у собу. 11 Кад му је принела да једе, он је зграби и рече јој: „Дођи, сестро моја, лези са мном.“

12 Али Тамара му рече: „Немој ме обешчастити, брате мој, јер се тако нешто не ради у Израиљу. Не чини такву срамоту! 13 Куда бих ја ишла са својом срамотом? А ти би био као један од безумника у Израиљу. Молим те, стога, говори с царем, јер он ме неће ускратити теби.“ 14 Међутим, он није хтео да је послуша, него је свладао и легао с њом.

15 Тада је Амнона обузела силна мржња према њој, тако да је мржња према њој била већа од љубави коју је имао за њу. Амнон јој рече: „Дижи се! Одлази!“

16 Она рече на то: „Не чини то, јер ће то што ме тераш бити веће зло од онога које си ми учинио.“

Али он није хтео да је послуша, 17 него је позвао момка који га је послуживао и рекао му: „Отерај ову од мене! Избаци је и закључај врата за њом!“ 18 А она је имала на себи дугачку хаљину с рукавима, какве су носиле цареве ћерке док су биле девојке. 19 Тада је Тамара посула главу пепелом, и раздерала дугу хаљину коју је носила; ставила је руку на главу и отишла кукајући путем наглас.

20 Њен брат Авесалом је упита: „Да није Амнон, твој брат, био с тобом? Сад, сестро моја, ћути; брат ти је; не узимај то к срцу.“ И тако је Тамара остала осамљена у дому свога брата Авесалома.

21 Кад је цар Давид чуо о свему овоме, веома се разгневио. 22 Авесалом није рекао Амнону ни реч, ни добру ни лошу. Наиме, Авесалом је мрзео Амнона зато што је обешчастио његову сестру Тамару.

23 Две године касније Авесалом је стригао овце у Вал-Асору код Јефрема, па је позвао све цареве синове. 24 Авесалом дође к цару и рече: „Ево, сад се стрижу овце твоме слузи; нека цар и његове слуге изволе да дођу са слугом твојим.“

25 Цар одговори Авесалому: „Не, сине мој, немој да идемо сви, да ти не будемо на терет.“ Авесалом га је упорно молио, али он није хтео. Ипак, благословио га је.

26 Тада Авесалом рече: „Ако ти нећеш, нека мој брат Амнон пође са нама.“

Цар му рече: „Зашто да иде с тобом?“ 27 Но, пошто га је Авесалом упорно молио, послао је Амнона и све цареве синове.

28 Тада Авесалом нареди својим момцима: „Пазите! Кад се Амнон развесели од вина, а ја вам кажем: ’Ударите Амнона!’, тада га убијте. Не бојте се! Нисам ли вам ја то заповедио? Будите храбри и јуначни!“

29 Авесаломови момци учинише Амнону како им је Авесалом наредио. А сви цареви синови устадоше, узјахаше сваки своју мазгу и побегоше.

30 Док су они били на путу, дошла је вест до цара: „Авесалом је побио све цареве синове, те ни један није преживео.“ 31 Тада је цар раздерао своју одећу и легао на земљу, и све његове слуге су стајале раздеране одеће.

32 Али Јонадав, син Шиме, Давидовог брата, рече: „Нека мој господар не мисли да су побијени сви младићи – цареви синови; мртав је само Амнон. Наиме, Авесалом се зарекао да ће то учинити оног дана кад је Амнон обешчастио његову сестру Тамару. 33 Зато нека се мој господар, цар, не узнемирава, мислећи да су сви цареви синови мртви; само је Амнон мртав.“

34 Међутим, Авесалом је побегао.

А кад је момак који је осматрао погледао, видео је велико мноштво како иде путем иза њега, падином планине.

35 Јонадав рече цару: „Ево, долазе цареви синови; испало је онако како је твој слуга рекао.“

36 Тек што је он довршио, дошли су цареви синови и гласно заплакали. Горко су плакали и цар и његове слуге.

37 А Авесалом је побегао Талмаји, сину Амијуда, цара гесурског. Давид је, пак, сваки дан жалио за својим сином.

38 Пошто је Авесалом побегао у Гесур, остао је тамо три године. 39 Кад се утешио због Амнонове смрти, цар је чезнуо за Авесаломом.

<- 2. Књига Самуилова 122. Књига Самуилова 14 ->