1 A meseca Nisana godine dvadesete Artakserksa cara beše vino pred njim, i ja uzevši vino dadoh ga caru. A pre ne bejah neveseo pred njim. 2 I reče mi car: Što si lica neveselog, kad nisi bolestan? Nije drugo nego tuga u srcu. A ja se uplaših vrlo. 3 I rekoh caru: Da je živ car do veka! Kako ne bih bio lica neveselog, kad je grad gde su grobovi mojih otaca opusteo i vrata mu ognjem spaljena? 4 A car mi reče: Šta hoćeš? Tada se pomolih Bogu nebeskom, 5 i rekoh caru: Ako je ugodno caru i ako ti je mio sluga tvoj, pošlji me u Judeju u grad gde su grobovi otaca mojih da ga sagradim. 6 A car mi reče, a žena njegova seđaše do njega: Koliko ti vremena treba na put, i kad ćeš se vratiti? I bi ugodno caru, i pusti me kad mu kazah vreme. 7 Potom rekoh caru: Ako je ugodno caru, da mi se da knjiga na knezove preko reke da me prate dokle ne dođem u Judeju, 8 i knjiga na Asafa, čuvara šume careve da mi da drva za brvna na vrata od dvora uz dom Božji i za zid gradski i za kuću u koju ću ući. I dade mi car, jer dobra ruka Boga mog beše nada mnom.

9 I tako dođoh sa knezovima preko reke, i dadoh im knjige careve. A car posla sa mnom vojvode i konjike. 10 A kad to ču Sanavalat Oronjanin i Tovija, sluga Amonac, bi im vrlo mrsko što dođe čovek da se postara za dobro sinovima Izrailjevim.

11 Potom dođoh u Jerusalim, i bih onde tri dana. 12 Pa ustah noću s nekoliko ljudi, a nikom ne kazah šta mi je Bog moj dao u srce da učinim u Jerusalimu; i ne imah kljuseta sa sobom osim onog na kome jahah. 13 I iziđoh noću na vrata od doline, na izvor zmajevski, i na vrata gnojna, i razgledah zidove jerusalimske kako behu razvaljeni i kako mu vrata behu ognjem popaljena. 14 Otuda prođoh na izvorska vrata i na carsko jezero, a onde ne beše mesta da kljuse poda mnom pređe. 15 Zato jahah uz potok po noći i razgledah zid, pa se vratih na vrata od doline, i tako dođoh natrag. 16 Ali poglavari ne znahu kuda sam išao ni šta sam radio, jer dotada ne bejah ništa rekao ni Judejcima ni sveštenicima ni knezovima ni poglavarima ni drugima koji upravljahu poslom.

17 Zato im rekoh: Vidite u kakvom smo zlu, Jerusalim pust i vrata mu popaljena ognjem; dajte da zidamo zidove jerusalimske, da više ne budemo rug. 18 I kazah im kako je dobra ruka Boga mog nada mnom i reči careve koje mi je rekao. Tada rekoše: Ustanimo i zidajmo. I ukrepiše im se ruke na dobro. 19 A kad to ču Sanavalat Oronjanin i Tovija, sluga Amonac i Gisem Arapin, podsmevaše nam se i rugaše nam se govoreći: Šta to radite? Da se nećete odmetnuti caru? 20 A ja im odgovorih i rekoh: Bog nebeski daće nam sreću, a mi, sluge Njegove ustasmo i zidamo; ali vi nemate dela ni prava ni spomena u Jerusalimu.

<- Knjiga Nemijina 1Knjiga Nemijina 3 ->